Драматизација приповетке "Дечак и пас" Данила Киша

Лица:
Дечак Андреас Сам
Пас Динго
Господин Берки
Девојчица Ана
Мајка

(Атар села у Мађарској, прашњав пут, ниска кућа, двориште.Дечак Анди је бос, у искрпљеним панталонама по коленима.)

Газда Берки: Анди, како ти се допада овај пас?

Анди: Као Бог! А како ће се звати?

Газда Берки: Динго, аустралијски дивљи пас.

Анди: То ми се јако свиђа. Динго, ја сам веома усамљен и тужан. Недостаје ми мој отац.

Динго: Мени недостаје моја породица.

Анди: Желим да те научим неким вештинама, да постанеш добар пас. Научићу те да дотераш краве, да јуриш зечеве, да откриваш лисичије јазбине, да ловиш дивље патке, жабе, лептире, змије.

Динго: Желео бих да ме научиш да разговарам са тобом, да не будеш усамљен.

Анди: И то ћу те научити. Сада ћу ти читати роман Човек, коњ, пас.

(Динго замишљено слуша, а мисли му лутају. Шта ли Анди крије од мене? Нешто се дешава. Можда се дечак спрема да оде у свет, изистински. Динго куња пред дечаковим прагом, да му не побегне без поздрава.)

(Дошао је дан растанка.Нема Андија. Мама је забринута, сестра Ана се нестрпљиво осврће тражећи га.)

За то време на обали Керке

Анди: Динго, довео сам те овде да се опростим са тобом. (Динго цвили и тужно га гледа) Везаћу те. Немој да ми отежаваш растанак. Остани ту, поред врбе.Не иди за мном!

Динго: Пусти ме!

Анди: Живот је такав. Знам , никад нећу наћи бољег пријатеља од тебе ни међу псима, ни међу људима. Зову ме! Морам да идем!
(Анди трчи, сви га чекају. Поздрављају се, плачу. Знају да се више никада неће видети.)
(Седају у кола чика Мартина).

Мама:Анди, не буди тужан. Тамо где идемо биће ти лепо. Има пуно деце, играћете се.

Ана: Види, Анди, звоник, Грофовску шуму! Окрени се!
(Окреће се.)

Анди: Ено  Дингa!

Чика Мартин: Отераћу га бичем!

Динго: Идем за вама па макар умро. Не смете ме оставити.Анди! Анди...

Анди:Збогом,збогом...

Аутор:

Марија Ћосовић